Од свог оснивања инсистирали смо подједнако на важности еколошких и социјалних циљева развоја и зато као покрет подржавамо Манифест водне правде, који је усвојен од стране Народног покрета за воду (People’s Water Forum) у сусрет конференцији Уједињених нација о води (22-24. март 2023. Њујорк). Вредности манифеста у наставку су већ у значајној мери заступљене у програмским залагањима Левице.

Потписане организације, аутохтони народи, друштвени покрети и бранитељи вода обраћају се Уједињеним нацијама на УН Конференцији о води 2023. оснажујући глас ућутканих уз захтев да следећи основни принципи постану приоритети водних политика на глобалном, регионалном, националном и суб-националном нивоу:

1. Доступност воде и санитарно-хигијенских услова су основна људска права. Вода је заједничко добро и мора бити доступна свима, без дискриминације, под јавном управом и не тржишна роба. Коришћење воде за личне и потребе домаћинстава, укључујући и хигијенску намену, мора имати приоритет у односу на привредну намену воде, попут коришћења у индустријској пољопривреди и индустрији.
2. Политике управљања водама морају дати приоритет одрживом управљању рекама, језерима, мочварама, изворима и водоносним слојевима, гарантујући им добар еколошки статус, у оквиру људског права на здраву животну средину и као кључ за суочавање са текућим кризама загађења, дефорестације, дезертификације, опадања биодиверзитета и климатских промена. Владе се морају побринути за то да индустријска пољопривреда и индустрија сносе одговорност за употребу свих природних ресурса, укључујући воду, и свој утицај на њих, и то спровођењем закона и регулатива, а не на добровољној бази.
3. Аутохтони народи имају посебна и неотуђива права, као и сопствене системе знања и поступања у хармоничном односу са водом, па државе стога морају препознати њихов статус колективних субјеката права и поштовати њихова територијална права, право на самоодређење и право на то да буду информисани и консултовани, те да ниједан пројекат који на њих утиче не може да се спроведе без њихове дозволе. Треба обезбедити и да се управљање условима за живот аутохтоних народа, укључујући снабдевање водом, врши уз поштовање њихових сопствених стандарда, а у складу са Декларацијом УН о правима староседелачких народа.
4. Државе треба да пруже заслужено признање и подршку праксама заједничког управљања водама и санитарном инфраструктуром које, између осталог, промовишу руралне заједнице и староседеоци, кроз развој јавно-заједничких партнерстава и уз уважавање њихових знања и традиције.
5. У већини земаља у погледу приступа води и санитарним услугама најдискриминисанији су становници руралних и неформалних урбаних насеља. Примарна је обавеза држава да се овој популацији гарантује квалитет доступности. Ове друштвене групације морају имати приоритет и у деловању међународних иницијатива.
6. Неопходно је да буде препозната, подржана и осигурана активна, слободна и смислена партиципација “носиоца права” у свим питањима водних политика, са нагласком на суштински равноправном учешћу жена, превазилазилазећи тако маргинализовање које жене трпе упркос чињеници да носе несразмерно велики терет и одговорност у снабдевању својих породица водом. Такво учешће мора имати капацитет стварног утицаја на доношење одлука, превазилазећи лажне моделе пуког легитимизовања одлука какве потичу од друштвених елита.
7. Вода и санитарна инфраструктура морају бити поштовани као људско право, за све, без изузимања оних за које у околностима рањивости, маргинализације или сиромаштва могу постати неприуштиви. Приватизација, комодификација и финансијализација воде и санитарних услуга угрожавају остваривање људских права, због чега не би требало да улазе у регулативу на глобалном, националном или локалном нивоу, као ни у области међународне сарадње, у оквиру које би, напротив, требало промовисати јавно власништво и управљање, оснажено јавно-јавним и јавно-друштвеним партнерствима.
8. Државе морају бранити и гарантовати права радника, као и достојанствене, фер и једнаке услове за рад. Приступ основним услугама изван куће мора хитно постати приоритет јавних политика, укључујући јавне просторе, радна места, притворске јединице, школе и здравствене установе, као и пијаце где се храном и другим робама тргује у оквирима неформалне економије.
9. Како би се разрешила криза у области воде, постојећи крхки мултилатерални оквир УН се мора превазићи у смеру успостављања управљања које је у стању да се ухвати у коштац са описаним изазовима, успостављајући међувладине механизме за редовне састанке о водама и санитарној инфраструктури, те конкретне механизме за контролисање извршавања преузетих обавеза у којима субјекти и носиоци људских права учествују свеобухватно, ефикасно и смислено.

Као носиоци права и бранитељи вода, често нападани и прогањани због одбране људских права, ми захтевамо да УН на прво место стави дијалог и сарадњу са заједницама најзаинтересованијим у испуњавању тачке 6. СДГ (циљеви одрживог развоја), укључујући и староседелачке народе, заједнице сељака, становништво неформалних насеља, становништво дискриминисано по основи рода, порекла и класе, те све оне без гарантованог приступа пијаћој води и санитарним услугама.

Списак других организација из Србије које су подржале Манифест водне правде:

• Полекол/Право на воду
• Центар за одрживи развој Србије
• Одбранимо Шуме Фрушке горе/Удружење за заштиту шума
• Друштво за заштиту и проучавање птица Србије
• Грађански преокрет
• Студенац
• Либерграф
• Тврђава
• Савез еколошких организација Србије
• Подрињски антикорупцијски тим
• иРеволуција
• Екомар
• Марш са Дрине
• Еко талас
• Еко Барајево
• Локални фронт
• Форца Пожега
• Зелени талас

Позивамо и све остале организације и појединце да пруже подршку Манифесту водне правде!