Председник Левице Слободан Миловановић одговорио је на порталу дневног листа “Данас” на лични став писца и публицисте Златоја Мартинова Млада српска левица и рат у Украјини.
Осуда руске војне интервенције се подразумева, за разлику од увођења санкција Русији и усклађивања са спољном политиком Европске Уније. За разумевање контекста овог одговора навешћу неколико чињеница.
Моја генерација је одрастала за време међународне изолације и санкција, а потом су и наши вршњаци страдали у војној интервенцији коју је без одобрења Савета безбедности Уједињених нација покренуо НАТО.
Данас као последицу евроатлантског хегемонизма имамо пример страдања цивила у Јемену, Сомалији и Сирији, док је претходно пораз такве политике резултирао повратком талибана на власт у Авганистану. Односи у овим земљама су трајно нарушени, становништво расељено, Европа је преплављена избеглицама, а више од три милиона живота је заувек изгубљено.
О самом сукобу између Русије и Украјине се не може говорити тек тако а да не узмемо у обзир дешавања са обе стране у последњих осам година и то је нека опширнија тема. Левичари на које мисли господин Мартинов, а међу којима се проналазим и ја, осудили су руску војну интервенцију у Украјини. Проблем је што се од нас очекује да подржимо потпуно окретање према Западу и увођење санкција руском народу.
Лично се гнушам сваке глорификације Путина и његов однос према људским правима је генерално критичан. То не значи да ми левичари треба да подржимо увођење санкција Русији, јер у таквим околностима оне најмање погађају политичаре на власти и највише штете обичним људима.
Шта уосталом господин Мартинов и његови истомишљеници очекују од нас? Ако се не ради о отвореној подршци Западу у сулудим санкцијама, како та осуда уопште треба да изгледа да би задовољила апетите грађанске левице?
Господин Мартинов је својим текстом потврдио заузимање стране Европске Уније и НАТО пакта и то ме читајући њега и његове истомишљенике у претходним недељама уопште не чуди. Грађанска левица не препознаје принцип међународне солидарности. А и како би? Међународна заједница у претходним годинама је најчешће падала управо на испиту солидарности између народа.
Геополитика је много комплексније питање од тога како га види грађанска левица. „Млада левица“, како је назива господин Мартинов, оријентисана је према потребама обичних људи. Не гледа благонаклоно на стране диктате и не занима је заузимање страна између великих сила. У основи такве левице су економска питања, заштита животне средине и на међународном плану суверенизам.
Са постојећим односом Европске Уније према Србији велико је питање да ли треба да наставимо са евроинтеграцијама, односно можда је најбоље да се задржимо на добрим односима са Европском Унијом и без икаквих обавеза и самим тим очекивања од наше државе, која се своде на тежње за укидањем националног суверенитета. Такође, не треба нам ваљда Европска Унија да би се залагали за здраву животну средину, људска права или независно правосуђе? Ово само размишљам наглас.
Радикални облик еврофилства је штетан и ослобођен сваке рационалности, па морам да закључим да перспектива (срећом) не лежи у грађанској левици.