Дневни лист “Данас” је 12. августа на свом сајту објавио ауторски текст председника Левице Слободана Миловановића под насловом “Могуће (је) решење косовског питања“.
У последњих неколико месеци имали смо два значајна догађаја. Први се односи на помирење две цркве у Македонији и признање аутокефалности Македонске православне цркве – Охридске Архиепископије (МПЦ-ОА) од стране Српске православне цркве (СПЦ), чиме је решен раскол који постоји од 1967. године.
Други значајан догађај је потписивање Темељног уговора између Владе Црне Горе и СПЦ, којим је решен такође озбиљан и деценијски проблем за Србе и православне хришћане у Црној Гори.
У оба случаја урађено је најбоље и у интересу свих страна и ни СПЦ ни држава Србија не требају да се понашају попут колонизатора, пошто је у делу домаће јавности аутокефалност МПЦ-ОА доживљена као капитулација СПЦ.
Зато ћу се у наставку текста бавити јединим могућим решењем за косовско питање.
Замислимо на тренутак фудбалску утакмицу која је завршена без победника. Рецимо да је коначан исход био 1:1. На први поглед то је непопуларан резултат за навијаче јер њихов тим није успео да оствари победу, али хипотетички гледано када се ради о групној фази Лиге шампиона или националној лиги такав исход може гарантовати и радост за навијаче обе екипе тј. може осигурати пролазак у наредну фазу такмичења, излазак у међународне купове, више новца итд.
Па да кренем редом шта то значи у контексту Косова и косовског питања.
Замрзнути конфликт је стање које не нуди будућност ни за Србе ни за Албанце и уједно однос снага у којем ниједна од две стране није спремна на историјски компромис.
Конфликт се може „одмрзнути“ у сваком тренутку и то представља највећу опасност за стабилност у региону и регионално помирење.
На другој страни имамо ставове екстремиста у правцу проглашења окупације, уласка Војске Србије на територију Косова и противљења сваком мировном решењу, кријући се иза навијачког слогана „Косово је Србија“, који у својој суштини не значи пуно осим што представља на погрешан начин хришћанство и патриотизам.
Ова група људи се често позива на блиске везе са Русијом и Кином и наду да ће Србија имати њихову подршку приликом војних и једностраних дејстава.
Чињенице у први план истичу податак да је наша земља била сама и 1999. године за време НАТО агресије на СР Југославију, односно да нисмо имали подршку од стране Русије и Кине на Косову или у Централној Србији.
Подсећамо и да је управо руски председник Владимир Путин наредио неколико месеци уочи мартовског погрома повлачење националних трупа са територије Косова.
Дакле, примена силе, задовољавање освајачких и осветничких нагона и нови сукоби са већим делом света никако не смеју бити опција која ће се разматрати.
Решење није ни у једноставном признању косовске независности или међусобном признању у тренутним границама, како то зову високопозиционирани европски званичници и политички представници косовских Албанаца. Коначно решење задовољава критеријум обостране користи.
Кључне речи су поштовање међународног права у целости, међусобно уважавање, остваривање заједничких интереса, компромис и помирење. С тим у вези, Уједињене нације (УН) представљају једино међународно прихватљиво и легитимно посредство у дијалогу између две стране.
Битну улогу у процесу нормализације односа и помирења може имати и Специјални суд за ратне злочине ОВК-а, односно његово поступање у предметима против некадашњих припадника ОВК-а и коначно постизање правде за српске и друге не-албанске жртве и њихове породице.
Задатак нове генерације активиста и политичара у Србији је да изграде мир и добре међусуседске односе са Албанцима на Косову.
У складу са претходним редовима верујем да је потребно вратити косовско питање под окриље УН и започети отворени дијалог са Приштином, ради решавања проблема који остају нерешени и по више деценија и успостављања системске заштите Срба и српске заједнице на Косову.
Помирење започиње инфраструктурним повезивањем и нормализацијом економских односа. Ту се истичу две битне могућности – изградња путне, железничке и авио инфраструктуре на релацији Србија-Косово и претварање северног и јужног дела Косовске Митровице у посебну привредну зону.
Таква привредна зона, која би имала различита економска правила у односу на Србију и Косово, могла би да запосли огроман број људи и допринесе даљем развоју ширег подручја.
Ово је важно и у контексту задржавања младих на Северу Косова, јер према релевантним истраживањима 80% младих Срба размишља о одласку. Поред тога, додатна економска активност између две стране може се постићи приступањем Косова регионалној иницијативи Отворени Балкан.
Важно је и што пре отворити дијалог на теме попут верског и културног наслеђа, имовинских питања и статуса несталих, расељених и избеглих лица.
Неопходно је да се таква питања решавају у разумном року и тек онда долази оно основно – под којим условима је прихватљиво међусобно признање? За мене лично постоји неколико црвених линија на којима је, прихватајући реалност, пожељно да Србија инсистира.
Потребно је да се Србима на Северу Косова омогући право на самоопредељење и мирну реинтеграцију у уставно-правни поредак Републике Србије.
Косово такође треба да постане демилитаризована зона без могућности за чланство у НАТО пакту макар на 25 година, као и без права на уједињење у заједничку државу са Албанијом. Косово би у таквим околностима имало право да одржава односе са НАТО пактом и након, рецимо, 25 година гласа на референдуму за улазак у тај савез. Статус Косова као демилитаризоване зоне остао би непромењив по угледу на Исланд, који је такође део НАТО пакта иако нема војску.
Храброст решава конфликте и доноси помирење и заједнички просперитет. То су нам показали примери на релацији МПЦ-ОА и СПЦ и потписивање Темељног уговора.
Задатак код постизања мира није да донесе националну победу за било коју страну нити да у први план истакне некакав пркос, већ да омогући живот у миру са суседима и егзистенцијално достојанствен живот за сваког појединца.