Интернет портал пољопривреда.инфо објавио је 9. септембра ауторски текст председника Левице Слободана Миловановића на тему стања у пољопривреди и алтернативног приступа пољопривредној производњи.
Не знам колико је људи у претходним недељама испратило вести које су релевантне за пољопривреду и наше паоре. На снази је системска небрига државе за пољопривреду. Доста тога не штима и нема назнака да ће однос према паорима у будућности бити бољи.
Бар не док се на власти налази интересна група која је се окупила око Српске напредне странке.
Најпре смо у првој половини јула имали израз бунта од стране произвођача парадајза у Лесковцу, када су бесплатном поделом овог поврћа исказали револт због ниске откупне цене, а која им не дозвољава да покрију ни основне трошкове и поготово нешто да зараде.
Потом се појавила вест како се произвођачи боре да сачувају производњу млека. Србија је до ове година била једна од десетак држава из Европе са сталним суфицитом у производњи млека и млечних прерађевина и процењује се да је ова пољопривредна област извор егзистенције за око 150.000 људи.
На све то се надовезује суша као последица климатских промена и високих температура због којих је род кукуруза готово преполовљен, односно интензиван пад у сточарској производњи.
Ова четири примера представљају само неке од проблема наших паора који су у последњим деценијама погођени пандемијом небриге државе за њихове интересе.
Интереси паора и државе не могу бити одвојени и зато посебно треба истаћи министра Бранислава Недимовића који као да нема слуха за проблеме малих произвођача.
Али решења свакако постоје.
Једно од њих је прелазак на принципе одрживе и органске пољопривредне производње, са којима би Србија дугорочно тежила према развоју руралне економије и руралних подручја, унапређењу јавног здравља, одговорној борби против климатских промена и озбиљном побољшању животног стандарда паора.
Да би пољопривреда била одржива сваки производни процес мора бити исплатив за произвођача. То значи да држава мора селективно усмеравати подстицаје тако што ће препознати важност тзв. „малих произвођача“, кроз обнову задружног власништва, прогресивни износ подстицаја по хектару, подршку младим пољопривредним произвођачима који тек улазе у посао, подстицаје који не морају увек бити изражени у готовом новцу (колективни подстицаји, гориво…) итд.
Оснивањем Фонда за заштиту пољопривредника држава може да подржи заједнице и домаћинства која су погођена сушом, као и интензивирањем пошумљавања на територији АП Војводине.
Оваква пољопривредна политика ће бити могућа када се на позицијама одлучивања не буду налазили људи који у деценијама иза нас имају резултате искључиво на пољу пражњења села и додатног осиромашавања паора.