Миловановић: Живот је важнији од профита

You are currently viewing Миловановић: Живот је важнији од профита

Ауторски текст председника Левице Слободана Миловановића за дневни лист “Данас” – Живот је важнији од профита.


У претходним недељама свет су обишли перформанси еколошких активиста из Велике Британије и Немачке, односно поливање „Сунцокрета“ Винсента Ван Гога супом од парадајза од стране чланица британске активистичке групе Јust Stop Oil (Само зауставите нафту) и бацање кромпир пиреа на дело „Стогови сена“ Клода Монеа у режији немачких активиста из групе Letzte Generation (Последња генерација).

Вредност „Сунцокрета“ износи готово 90 милиона евра, а вредност „Стогова сена“ је процењена на 110 милиона евра.

Нажалост ове перформансе је обележио један други тренд – медијски сензационализам. Не постоји медиј који није пренео вест о два „уништена“ дела, иако заправо ниједна од две уметнине није ни оштећена ни уништена. Оба уметничка дела су била заштићена непробојним заштитним стаклом.

Ми сада можемо говорити о методама активиста и колико је овакав наступ био оправдан, али чињеница је да се млади данас радикализују на најразличитије могуће начине и ту, пре свега, видим одговорност доносилаца одлука на локалном и глобалном нивоу.

Успех активиста је и у томе што су оголили нашу људску природу.

Многи су појурили да осуде „уништавање“ толико вредних уметнина од, како већина критичара каже, значаја за светску културну баштину, док у исто време ћуте на уништавање онога што је истински непроцењиво за све нас – наше природе и нашег ваздуха, отуђење водних ресурса, тренд убијања и тровања паса и мачака на нашим улицама итд.

Имали смо чак и поједине иступе у домаћим медијима од стране познатих активиста, како би се оградили од „вандализма“.

То је контрапродуктивно у тренуцима када се боримо да одбранимо земљу од Рио Тинта, Линглонга и других мултинационалних компанија, који у сарадњи са властима стварају еколошка жаришта широм земље и у приватном интересу.

Можда је, ипак, проблем у нама а не у младим људима из ове две групе?

Поставља се и питање колико смо заиста спремни да одемо далеко у одбрани права на живот и здраву животну средину ако се тако лако згражавамо над нечим што нас уопште не дотиче.

Какву ћемо Србију оставити будућим генерацијама зависи искључиво од нас и наше жеље да користимо сва расположива средства у борби за циљеве у јавном интересу.

Млади људи са почетка текста су управо то и урадили у својим земљама, у два центра која генеришу глобалну еколошку неправду, Великој Британији и Немачкој, указивањем на наше заједничке горуће проблеме. Тим поступцима нису никога повредили нити су оштетили уметнине од значаја за светску културу.

Не можемо очекивати да тржишно оријентисани политичари и сви други доносиоци одлука бране наше интересе. Ти људи негирају науку и научна упозорења, не чују нас и раде искључиво у приватном интересу и интересу крупног капитала.

И завршићу овај текст са једном чињеницом.

Уколико се доносиоци одлука не опамете што пре, видим простор за додатну радикализацију будућих генерација на еколошке теме, као и простор за тенденцију озбиљног раста еколошког екстремизма. То никоме неће одговарати. Ни нама који и даље нећемо имати одговорне еколошке политике у јавном интересу, ни друштву у целости у којем ће нестабилности бити видљиве на сваком нашем кораку.