Покрет који је започео као критика капиталистичке експлоатације на крају је допринео кључним идејама у својој најновијој неолибералној фази.
Као феминисткиња, увек сам претпостављала да борба за еманципацију жена ствара бољи свет – егалитаран, праведан и слободан. Али у последње време сам почела да бринем да идеали пионирки феминистичког покрета служе сасвим другој сврси. Посебно сам забринута што наша критика сексизма данас пружа оправдање за нове облике неједнакости и експлоатације.
У окрутном и суровом обрту, бојим се да се покрет за ослобођење жена уплео у опасан однос са неолибералним настојањима да се изгради друштво слободног тржишта. То би објаснило како су феминистичке идеје које су некада биле део радикалног погледа на свет све више долазиле до изражаја у индивидуалистичким терминима. Феминисткиње су својевремено критиковале друштво које је промовисало каријеризам, а сада саветују жене да се “прилагоде” насталим околностима. Покрет који је некада давао приоритет друштвеној солидарности сада слави предузетнице. Перспектива која је некада валоризовала „бригу“ и међузависност сада подстиче индивидуални напредак и меритократију.
Оно што се крије иза овога је велика промена у карактеру капитализма. Државни капитализам послератне ере уступио је место новом облику капитализма – „неорганизованом”, глобализованом, неолибералном. Феминизам другог таласа појавио се као критика првог, али је постао слушкиња капитализма.
Уз помоћ ретроспектива, сада можемо видети да је покрет за ослобођење жена истовремено указивао на две различите могуће будућности. У првом сценариу, замишљен је свет у коме родна еманципација иде руку под руку са партиципативном демократијом и друштвеном солидарношћу; у другом, обећао је нови облик либерализма способан да женама и мушкарцима да индивидуалну аутономију, већи избор и меритократски напредак. Феминизам другог таласа је у овом смислу био амбивалентан. Компатибилан са било којом од две различите визије друштва, прошавши кроз две различите историјске разраде.
Како ја то видим, амбивалентност феминизма је последњих година решена у корист другог, либерално-индивидуалистичког сценариа – али не зато што смо биле пасивне жртве неолибералних завођења. Напротив, ми смо саме допринеле овом развоју са три важне идеје.
Један од прилога била је наша критика „породичне плате”: идеала породице у којој мушкарац зарађује, а жена остаје код куће, што је било централно за државно организовани капитализам. Феминистичка критика тог идеала сада служи за легитимисање „флексибилног капитализма”. На крају крајева, овај облик капитализма се у великој мери ослања на женски рад, посебно на слабо плаћене угоститељске и индустријске послове које обављају не само младе, већ и удате жене и жене са децом; не само жене неких раса, већ жене скоро свих националности и етницитета. Како су жене ушле на тржишта рада широм света, државно регулисан капиталистички идеал породичне плате замењен је новијом, савременијом нормом – очигледно вођен феминизмом – породицом са два дохотка.
Нема везе што су реалност у основи новог идеала ниске плате, смањена сигурност посла, пад животног стандарда, велико повећање броја радних сати по домаћинству, пораст двоструке смене – сада често троструке или четвороструке – и пораст сиромаштва, све више концентрисаног у женским домаћинствима. Неолиберализам претвара свињско уво у свилену торбицу стварајући наратив о оснаживању жена. Позивајући се на феминистичку критику породичне плате да би оправдала експлоатацију, користи сан о еманципацији жена као мотор акумулације капитала.
Феминизам је такође дао други допринос неолибералном етосу. У ери државно организованог капитализма, с правом смо критиковали ограничену политичку визију која се толико интензивно фокусирала на класну неједнакост да није успела да види такве „неекономске“ неправде као што су насиље у породици, сексуални напади и репродуктивна репресија. Одбацујући „економизам“ и политизујући „лично“, феминисткиње су прошириле политичку агенду како би оспориле статусне хијерархије засноване на културним конструктима. Резултат је био да се борба за правду проширила на културу и економију. Али прави резултат је био једнострани фокус на „родни идентитет“ на рачун друштвених проблема. Још горе, феминистичко окретање политици идентитета их је сувише блиско повезало са растућим неолиберализмом, који није желео ништа друго него да потисне сећање на друштвену једнакост. Заправо, апсолутизовали смо критику културног сексизма у тренутку када су околности захтевале додатну пажњу критици политичке економије.
Коначно, феминизам је допринео трећој идеји неолиберализма: критици патернализма државе благостања. Несумњиво прогресивна у ери државно организованог капитализма, та критика се од тада спојила са ратом неолиберализма против „државе дадиље“ и његовим недавним циничним загрљајем невладиних организација. Згодан пример је „микрокредит“, програм малих банкарских кредита за сиромашне жене на југу. Приказан као оснажујућа алтернатива одоздо према горе за бирократију државних пројеката, микрокредит се сматра феминистичким противотровом за сиромаштво и потчињеност жена. Међутим, оно што се пропушта је забрињавајућа коинциденција: микрокредити су порасли откако су земље напустиле макроструктурне напоре у борби против сиромаштва, напоре који се не могу заменити мањим корекцијама. И у овом случају је феминистичку идеју преузео неолиберализам. Перспектива која је првобитно била усмерена на демократизацију државне власти у циљу оснаживања грађана сада се користи за легитимисање ширења тржишта и повлачења државе.
У свим овим случајевима, амбивалентност феминизма се решава у корист (нео)либералног индивидуализма. Али други сценарио солидарности можда и даље постоји. Садашња криза пружа прилику да се почне изнова, повезујући сан о ослобођењу жена са визијом солидарног друштва. У том циљу, феминисткиње треба да прекину опасан однос са неолиберализмом и поврате наша три „доприноса“ за своје потребе.
Прво, могле бисмо да прекинемо неискрену везу између наше критике породичне плате и флексибилног капитализма борећи се за облик живота који децентрише рад за плату и вреднује неплаћене активности, укључујући – али не ограничавајући се на – бригу о домаћинству. Друго, могле бисмо да прекинемо транзицију са наше критике економије на политику идентитета интеграцијом борбе за трансформацију статусног поретка заснованог на маскулинистичким културним вредностима са борбом за економску правду. Коначно, можемо прекинути лажну везу између наше критике бирократије и слободнотржишног фундаментализма враћањем на партиципативну демократију као средство за јачање јавне моћи потребне да се капитал обузда у име правде.