У сусрет 1. мају, Међународном празнику рада, желимо да упозоримо јавност да је положај радника у 21. веку дошао на историјски минимум.

Април је месец који је обележен интензивирањем незадовољства радника и пољопривредника широм земље. Поред тога, животе су изгубила три радника – по један у борској топионици, Сименс мобилитију у Крагујевцу и на врачарском градилишту.

У априлу су протестовали, између осталог, радници Волта, Петрохемије, Крушика и Радио-телевизије Војводине, затим бивши радници куршумлијских предузећа и грађевинске фирме „Ратко Митровић“, бивши радник ЕПС-а из Костолца је осам дана штрајковао глађу јер му није омогућено да се врати на посао, радници ЕПС-а су се побунили против најављене трансформације и припреме за приватизацију овог важног државног ресурса, радници „Грунера“ из Власотинаца добили су отказе од секретарице и у трпезарији и побуна радника “Др Лаза Лазаревић” против в.д. директорке Иване Сташевић Карличић и даље траје. На дневном нивоу бележе се мобинг, лоши безбедносни услови на градилиштима, условљавање жена на избор између родитељства и посла, рад „на црно“, нередовне исплате, зараде испод законски прописаног минимума и други поступци који су супротни Закону о раду, а који свакако није у интересу радника.

Незадовољство домаћих пољопривредних произвођача је са друге стране једина друштвена константа у претходним годинама. Српски произвођач је жртвован у интересу увозног лобија, политика министарства води се по принципу штапа и шаргарепе где до изражаја долази политика која даје краткорочну корист и не решава ни један једини проблем, економска деградација људи који живе од свог рада и хране велики део наше популације је видљива на сваком кораку.

Све ово је одговорност Александра Вучића, неолибералне политике Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије, као и њихов рад у приватном интересу. Српски радник и српски произвођач јесу две најугроженије категорије у Србији и предуслов сваког бољитка је потпуно развлашћивање актуелне власти. Након тога је потребно усвојити нови и раднички оријентисан Закон о раду и суштински стати у одбрану интереса наших произвођача.

Левица нуди радно време од 35 часова недељно, редовне, сигурније и веће зараде, ограничење рада у трговинама недељом, системску заштиту интереса радника, регулацију свих несигурних облика заснивања радног односа, мере из области активног запошљавања, департизацију и демократизацију синдиката, сузбијање непоштених радних пракси, плаћено менструално одсуство као и прилагођавање радног места за обављање менструалне хигијене, инклузивне радне односе, бољи положај садашњих и будућих пензионера и тржишни протекционизам заснован на међународној солидарности.